10.11.2010.
NEMAČKA NOVA MEDICINA - PRVI DEO
Piše:Ivona Živković
Rodonačelnik takozvane Nemačke (ili
Germanske) Nove Medicine, dr Rik Gerd Hamer, tipičan je primer edukovanog
lekara koji se, nakon dugogodišnje lekarske prakse i brojnih naučnih istraživanja,
posebno vezanih za kancer, usudio da primeti da sa savremenom konvencionalnom
medicinom i njenim alopatskim terapijama nešto nije u redu. Prosto rečeno –
umesto da leči ona organizam truje, još više ga slabi i na kraju - ubija.
Dr Hamer je tako postavo novu
medicinsku teoriju koju je potkrepio dokazima iz prakse na preko 50 000
slučajeva. Njegova teorija je urnisala konvencionalnu
medicinu koja se već decenijama izučava na svim vodećim medicinskim školama u
svetu.
I desilo mu se ono što se desilo nekoliko
decenija ranije doktoru Vilhem Rajhu - proglašen je ludakom , oduzeta mu je
dozvola za rad i završio je više godina u zatvoru. Za razliku od Rajha, koji je
u zatvoru umro (ili je ubijen), Hamer je uspeo da preživi nekoliko atentata i
danas je, koliko može, aktivan u odbrani svoje zvanično nepriznate, ali
neosporene naučne teorije.Njegova teorija Nove Medicine konačno dobija
sve više poklonika i neki ugledni edukovani lekari širom sveta počinju da se
interesuju za nju.
Ali, da bi smo bolje shvatili njenu
suštinu moramo prvo pokušati da shvatimo ono što se ni na medicini ne uči, a to
je - šta je zaista život. Zato ćemo napraviti jedno malo laičko i slikovito
poređenje živog bića i mašine. Lako ćete uočiti kako savremena konvencionalna
medicina (koja prvo proučava leševe) ljudski organizam tretira upravo kao
mašinu, a ne kao živo biće.
ŽIVA BIĆA NISU MAŠINE
I automobil i čovek imaju mnoge slične
osobine. Imaju mnogo funkcionalnih delova, mogu da se kreću i obavljaju neki
rad, moraju stalno da se napajaju električnom energijom (prvenstveno
elektronima iz atoma vodonika), prilikom rada se zagrevaju, a ako se pregreju
moraju da zastanu i ohlade se. Ako ostanu bez energije posustaju u radu i
konačno stanu.
Možete li sad
da zamislite da imate automobil koji je u stanju da kada “vidi” da će
ostati bez energije, sam ode do benzinske pumpe, za koju je “zapamtio” gde se
nalazi (jer ste ga tamo već vodili više puta i “naučio” je da je to mesto gde
se ide kada je u stanju bitno smanjene količine goriva u rezervoaru i “shvatio”
je da će tamo biti ponovo napunjen energijom), sipa sam sebi gorivo, proveri u
sebi i nivo ulja i sam ga dolije ako treba, proveri pritisak u pneumaticima,
eventualno očisti svećice ili podmaže klipove u motoru, produva dizne ili čak preventivno
sebi postavi filter za ulje i gorivo i sl. U slučaju nekog lakšeg fizičkog
oštećenja, auto sam sebi može da ispravi limariju, zameni brisače i sijalice i
uopšte u stanju je da se tako sam održava u perfektnom ili bar optimalnom
voznom stanju. Kada bi takav automobil (ili bilo koja takva mašina) postojao on
bi bio živo biće, jer karakteristika živih
bića je upravo sposobnost da se sami održavaju,
napajaju neophodnom energijom i sami repariraju u slučaju oštećenja.
Živa bića znaju da optimalno rasporede
energiju kojom raspolažu i znaju da razlikuju vitalne organe od perifernih.
Vitalne će uvek napajati energijom, a periferne mogu povremeno i da zaustave
ili uspore u njihovom radu. Za ovakvo racionalno preraspoređivanje energije i
reparaciju mozak kao kontrolni komandni centar ima na raspolaganju niz
različiih programa koje je davno tokom evolucije memorisao i koje u određenim
slučajevima aktivira po potrebi.
Automobil, pošto nije živo biće, to
nije u stanju i o njemu mora da se brine čovek koji ga je i napravio.
Sofisticiana tehnika je danas u stanju da automobilu da mogućnosti da sam
može da “oceni” sopstveno stanje “zdravlja”. U automobil se ubaci komjuterski
program (koji je čovek takođe napravio) koji “zna” da uoči (tj. dijagnostikuje)
simptome lošeg rada. Ali, kompjuter može samo da signalizira kvar, a reperacija
se onda vrši odlaskom kod mehaničara koji fizički interveniše kako bi mašinu
vratio u normalan (“zdrav”) režim rada. Sam od sebe automobil se ne može
popraviti.
Ali, živo biće koji je stvoreno od
Prirode, pošto je programirano da se samo održava, jer samo to je život,
logično je i da se samo popravlja u slučaju lakih ili težih oštećenja. Upravo
za popravku tih oštećenja, po doktoru Hameru, postoje prirodni programi
koje mozak (kod složenih organizama) aktivira i čitav proces se odvija u
međusobnoj komunikaciji svih ćelija koje se podvrgavaju elektro-biohemijskom
procesu koji preraspoređuje energiju, materiju (umnožava ili smanjuje broj
ćelija u nekom tkivu) dodatno hidrira ili isušuje neko tkivo i sl. Ova
reparacija kojom rukovodi mozak se manifestuje u donekle promenjenom
režimu rada čitavog organizma, a posebno može da se vidi na nekom organu koji
možda nije direktno oštećen, ali je zbog reparacije nekog drugog organa, koji
je pretrpeo teško fizičko oštećenje, stavljen na režim umanjenog protoka
energije. Ovakvo odstupanje od normalnog rada nekog organa, savremena
konvencionalna medicina vidi kao simptom bolesti, a ne kao sasvim
prirodnu manifestaciju reparacije.
S obzirom da su lekari danas
podeljeni na specijalističke oblasti gde svako gleda samo svoj organ
(holistička medicina se i dalje svrstava u alternativnu medicinu) , svaki
ovakav simptom “bolesti” dobija svoje stručno ime i opisuje se kao patološko
stanje. Opisi promenjenog stanja u funkcionisanju nekog organa i njihovi nazivi
(na latinskom) postali su tako medicinska literatura i nauka i pažljivo su
sistematizovani za potrebe medicinske edukacije. Lekari ih praktično na
studijama uče napamet – kao pesmice. I svako se drži svojih
"stihova".
Ako je bol prorodni signal koji
nastaje kada mozak registruje neko oštećenje u organizmu, onda se po biološkoj
logici nakon ovog alarma od mozga očekuje da reaguje i “nađe” rešenje koje bi
dovelo najpre do ograničavanja oštećenje, a kasnije pristupilo reparaciji kako
bi se život nastavio dalje. Dakle, bol u nekom organu nije signal koji je
Priroda stvorila da bi organizmu naložila da hitno ode kod specijaliste na
“tehnički pregled” pod rendgen i razne skenere.
Ali, svi ljudi u zapadnim
civilizacijama već su naučeni od malih nogu da za pojavu bola kao simptoma
“bolesti” dođu kod stručnjaka u belom mantilu koji će ovaj simptom stručno
protumačiti i onda nastojati da ga eliminiše nekom hemikalijom ili fizičkim
odstranjivanjem promenjenog tkiva ili čitavog organa. I to je alopatska
medicina. Osnovna karakteristika alopatske medicine su tako militantne metode
koje se svode na to da se nađe neprijatelj (obično neki mikrob ili virus), da
se on izoluje fizičkim ili hemijskim napadom i da se po mogućstvu unište
odnosno ubiju.
Ali tu nastaje glavni problem, jer je
život suštinski neuništiv. Sve životne forme se menjaju, grupišu, razgrađuju se
i ponovo stvaraju, ali je čestica života -protit, mikrozima ili bion - večna.
To je odavno tvrdio još francuski biohemičar i lekar dr Antoan Bešam, a kasnije
i Vilhelm Rajh. Bešamov naučni rad je zataškan, a Rajh je ubijen.
EMOCIONANI ŠOK KAO OKIDAČ ZA NASTANAK
KANCERA
Doktor Rik Gerd Hamer je takođe pošao
od ideje da je održavanje života ontogenetski princip na kome počiva čitava
evolucija. Sve je u stalnom stvaranju i održavanju.Tako svaki složen organizam
kao što je i ljudski nakon što je pretrpeo neko oštećenje nastoji sam da se
zaleči. Dakle, ako se bol ili nefunkcionalnost nekog organa pojavi kao
posledica procesa reparacije, onda se i medicinski tretman
mora vršiti u skladu sa nastojanjem organizma da se zaleči, a nikako da se
proces ometa ublažavanjem ili uništavanjem simptoma. I to je suština
filozofije dr Gerda Hamera. Ali, zamislite sada šta se događa u čitavom
organizmu kada se pokrene prirodni program reparacije karakterističan za živa
bića, a jedna njena biološka manifestacija koja je protumečena kao simtom
“bolest” postane meta militantnog medicinskog tretmana farmaceuticima ,koji su
za organizam svi toksini i od kojih on po prirodi nastoji da se oslobodi i
zaštiti.
Mozak to tumači kao novo oštećenje i
možda obustavlja započeti program reparacije, pa hitno aktivira drugi program,
takođe za reparaciju, ali ovog puta složeniji. On, na žalost ima i još
izraženije manifestacije u tkivima, pa “stručnjaci” belom tumače da je
došlo do još većeg pogoršanja bolesti. Kreću sa još jačim hemijskim terapijama,
invazijama na tkiva i zbog ovog novog napada mozak pokreće sve veći i veći broj
programa za reparaciju jer ni jedan nije u stanju da se sprovede do kraja.
Čitav organizam tako vremenom slabi i gubi energiju jer sada čitav učestvuje u
programima reparacije grozničavo se boreći za održanje života, dok ga
“lekar” kao “majstor–kvariša” besomučno truje i u tome konstantno remeti.
Ako vam ovo deluje sumanuto ,
ali logično, vi ste već shvatili šta je život, a šta radi konvencionalna
alopatska medicina.
Borba sa
kancerom nije ništa drugo do borba sa jednom drugačijom formom života. Iz ove borbe,
na žalost kanceri izlaze kao pobednici, a čitav organizam se energetski razori
i mora da se razgradi na sastavne energetske čestice. To nazivamo smrt.
Naravno, ne krivimo za ovo lekare ,
jer su tako naučeni u školi i naterani od strane svetskog medicinskog
establišmenta da tako postupaju ako žele licencu za lekarsku praksu. A, dr
Hamer je upravo ovom veoma povezanom medicinskom i farmaceutskom establišmentu,
zadao težak udarac.
A da postavi svoju teoriju Nove
Medicine Hamera je naterao životni splet okolnosti. Vernici bi rekli “božja
volja”.
"BOŽJA VOLJA" KREIRA
HAMEROVU TEORIJU
Rik Gerd Hamer je rođen 1935. u
Nemačkoj gde je istovremeno studirao i medicinu i teologiju u Tibingenu. U
svojoj 22. godini je završio teologiju, a u 26. je dobio licencu za lekarsku
praksu. Radio je na različitim univerzitetskim klinikama u Nemačkoj od 1963. do
1986. kada mu je licenca sudskom presudom oduzeta. Specijalizaciju iz interne
medicine je završio 1972. i od tada je radio najviše sa kanceroznim pacijentima
na klinici u Tibingenu, dok je istovremeno radio privatno na inovacijama
medicinskih instrumenata. Tako je konstruisao hirurški skalpel koji je sekao 20
puta oštrije nego oštrica žileta i poznat je kao Hamerov skalpel.Konstruisao je
i posebnu testeru za kosti koja se primenjuje u plastičnoj hirurgiji, kao i sto
za masiranje koji se automatski oblikuje po telesnim oblinama pacijenta.
Patenti od ovih inovacija su mu doneli novac, pa se preselio u Italiju gde je
po sirotištima počeo da leči besplatno.
Preokret u njegovom životu nastao je
1978. kada je njegov devetnaestogodišnji sin Dirk, koji se na moru odmarao na
porodičnoj jahti, greškom ubijen. Ubica je bio niko drugi do lično princ Viktor
Emanuel od Savoje, sin poslednjeg italijanskog kralja. Princ od Savoje je bio
na svojoj jahti kada je otkrio da mu je neko odvezao gumeni čamac. Noblmen je
odmah uzeo svoju pušku i krenuo u obračun sa kradljivcem. Čamac je našao
privezan za drugu jahtu pa je pucao na čoveka u čamcu, ali ga je
promašio. Metak je, međutim, pogodio u nogu Dirka koji je bio na susednoj jahti
ili čamcu. Nakon četiri meseca i amputacije noge, Dirk je umro.
Incident je propraćen i teškim sudskim
procesom, kojim je princ simbolično osudjen samo zbog nelegalnog posedovanja
oružja.
Za doktora Hamera i njegovu ženu je ovo bio izuzetan emocionalni šok. Veoma brzo dr Hamer je i sam dobio rak testisa, iako nikada u životu nije imao nikakvih zdravstvenih problema. Tako je počeo veoma intenzino da razmišlja nije li ovaj emocionalni šok na neki način aktivirao proces umnožavanja kanceroznih ćelija kod njega.
Kako je u to vreme radio kao glavni
internista na klinici za kancer u Minhenu, počeo je da proučava istorije
bolesti svih kanceroznih pacijenata i da ih poredi sa svojim nalazima. I otkrio
ne neke frapantne sličnosti.Naime, svi pacijenti su pre pojave kancera takođe
imali neki stresan i dramatičan doživljaj, većeg ili manjeg intenziteta, u
svakom slučaju neočekivan. Polazeći od pretpostavke da se svi doživljaji u telu
registruju u mozgu, Hamer je analizirao i sve CT snimke mozga (rađene
kompjuterskom tomografijom) i sve ih je uporedio sa svojim. Ono što je našao
sve je iznenadilo. Na svakom CT snimku on je uočio nešto što se očitavalo
kao niz koncentričnih prstenova nalik krugovima u vodi koji se formiraju nakon
ubacivanja kamenčića.
Ova lezija koju je na mozgu
registrovao CT skener bila je kod različitih pacijenata na različitim
lokacijama i različitog intenziteta, ali je uvek bila tu sa karakterističnim
koncentričnim krugovima.
Zanimljivo je što su lekari koji su
čitali CT nalaze i ranije ove koncentrične prestenove uočavali, ali su
mislili da se radi o veštačkoj tvorevini koja je nastala u samom aparatu pa
ovom nisu pridavali poseban značaj.
Pozvani su inženjeri iz Simensa (čiji
je aparat bio u upotrebi) i napravljeno je više različitih snimaka iz više
uglova i ova lezija se uvek videla na istom mestu. Tako je ovo žarište vidljivo
na CT-u dobilo ime Hamerovo žarište ili HH (Hemer herde).
Ono što je dalje uočio to je da je
lokacija na mozgu ove lezije uvek bila u regionu mozga koji je u korelaciji sa
organom na kome se stvorio tumor ili ulcer, odnosno uvek se radilo o organu
čiji je rad kontrolisao taj deo mozga.
Doktor Hamer je tako počeo da
razmišlja da u stvaranju kancera možda aktivno učestvuje baš mozak i to na neki
način kao medijator između psihe (zapravo uobličene energije), preko
određenog regiona u mozgu i organa na kome se manifestuje bolest, u ovom
slučaju kancer. A glavni okidač koji pokreće ovakav program u mozgu, koji i jeste
komandni centar za sve organe i tkiva, može biti upravo energetski
konflikt koji je nastao nakon nekog iznenadnog šoka ili emocionalnog
stresa.
Energetski konflikt tako može biti
svaki sukob koji nastaje u prirodnom protoku energije koja se, kroz svaki živi
organizam, kreće najverovatnije u obliku većih i manjih vorteksa i koji su
međusobno povezani i sinhronizovani kao zubčanici na časovniku. Da postoje
glavni energetski točkovi (čakre) znala je još drevna nauka.
DVE FAZE RADA ORGANIZMA KAO OSNOVNI
BIOLOŠKI PRINCIP
Tako se i danas zna da su sve
biohemijske reakcije u organizmu posledica ovog energetskog protoka, ali
farmaceutski biznis ovaj elektro- biohemijski proces uporno svodi samo na
proučavanje biohemijskih reakcija jer mu je samo to u interesu. Ubacivanjem
određenih medikamenata (hemikalija) u ovaj sistem određene biohemijske reakcije
se remete, a simptomi “bolesti”, koji su često neprijatni, na taj način
se minimiziraju ili nestaju. Lečenje koje bi se zasnivalo samo na
ispravljanju energetskih tokova, koji su došli u konflikt, nije prihvaćeno kao
adekvatna terapija u konvencionalnoj medicini i smatra se alternaivnom
medicinom. To što neki bioenergetičari imaju uspeha u lečenju raznih bolesti,
očito nije slučajno.
Ovaj energetski konflikt nije u fizičkom smislu ništa drugo do trenutni strujni prekid i on se, kako je to uočio dr Hamer, registruje u ljudskom organizmu istovremeno na tri nivoa – u psihi, u nekom delu mozga i u organu kojim upravlja pogođeni deo u mozgu. I to se događa istovremeno.
Takav strujni prekid (kurcšlus) zbog konfliktnog šoka deluje upravo kao okidač za program koji će mozak kasnije pokrenuti u cilju reparacije i dr Hamer ga je nazvao Dirk Hamerov Sindrom (u znak sećanja na svog sina ) ili skraćeno DHS. Program reparacije ima za cilj najpre da razreši nastali konflikt, a zatim da otkloni nastala oštećenja. I on je aktivan sve dok se u organizmu ne uspostavi normalan energetski i biohemijski balans. Dok se to ne dogodi, pojedini organi odnosno tkiva u organizmu, koja su obuhvaćena programom reparacije, ispoljavaju neke karakteristične promene i one mogu biti u formi kancerizacije (umnožavanje ćelija) ulceracije (uništavanje ćelija) ili neke hipofunkcije. A upravo sve ovo konvencionalna medicina vidi kao manifestaciju bolesti.
Do ovog zaključka doktor Hamer je
došao tako što je prvo uočio da čitav
organizam pravilno funkcioniše samo ako se adekvatno napaja energijom i
to se reguliše sistemom napajanja koji radi u dve faze, a
promenu faze rada (uključivanje i isključivanje) vrši autonomni nervni sistem
koji je u medicinskoj literaturi zbog toga podeljen u dva dela i nazvan
simpatički i parasimpatički. Radi se zapravo o jedinstvenom sistemu.
Prvi način rada (simpatički) aktivira
simpatikotonične procese u organizmu , a drugi (parasimpatički) vagotonične
koji se odvijaju preko vagus nerva. Preko dana i u vreme potpune aktivnosti
organizma uključen je simpatički režim rada, a noću u vreme odmora i spavanja,
ali i bolesti odnosno reparacije, parasimpatički. Pravilno smenjivanje rada ove
dve faze u životu svakog čoveka se naziva normotonija ili prirodni životni
bioritam, a on se veoma precizno po poklapa sa smenjivanjem dana i noći.
Grafički se ove dve faze rada mogu prikazati kao elektromagnetni talas koji ima
breg i dolju.
I ljudski organizam se napaja
električnom energijom baš kao i sve u svemiru. Električnu energiju živa bića
uzimaju iz specifično strukturisane vode koja može da je uskladišti. U trenutku
kada nastane konfliktni šok, autonomni nervni sistem uključuje se odmah u
simpatikotoniju (povećano stanje stresa) u nameri da snabde oganizam sa više
energije kako bi on bio u stanju da što pre reši konflikt i spreči da neki
organ ostene bez energije. Ovo uključivanje u pojačanu simpatikotoniju se vrši
komandom iz onog dela mozga koji uopravlja organom gde je došlo do energetskog
konflikta. Razlog zašto su ovi specifični konflikti odražavaju na određenu
regiju u mozgu, po dr Hameru, leži u tome što su se ovakve aktivnosti
živih organizama stvorile u jednom veoma primitivnm stadijumu života, da
bi se kasnije sa evolucijom, odnosno usložnjavanjem organizama usavršavale i
preoblikovale u sve složenije aktivnosti , ali uvek sa jednim ciljem - a to je da organizam
održavaju u životu. To je naučena borba za opstanak. Da nema
nje, ne bi bilo evolucije, ne bi nikada mogla da nastanu tako složena živa bića
kao što je čovek.
Informacije o tome ne nalaze se zato u
našoj svesti (bar još ne), već u onom veoma primitivnom delu mozga kojim
upravljaju instikti. Imajte u vidu ovde i endosimbiotsku teoriju, koja kaže
da je ljudski organizam veoma složena kolonija bakterija – mitohondrija koje su
izgradile sebi proteinske kućice (ćelije) i razvile veoma složen sistem
organizacije života (grad – državu). I to je složen sistem tkiva koja tvore
složen živi organizam. Da bakterije kao kolektiv nisu naučile kako da se
održavaju, hrane, brane i repariraju nakon oštećenja- nikada ovako složenih
formi života ni ne bi bilo. Da su bakterije u stanju da pamte i da uče,
dokazalo je već više veoma ozbiljnih naučnih radova.
Dakle, svaka regija u mozgu i u starom
(primitivnom) i u novom delu mozga (kori velikog mozga) formirana je tako da
zna da na svaki konflikt tj. kvar koji nastane u nekom delu tkiva odmah
odgovori slanjem određenih informacija svim ćelijama unutar sistema. Tako je
najstariji deo mozga ( produžena moždina i mali mozak)programiran za održavanje
rada osnovnih životnh funkcije kao što su disanje, rad srca, uzimanje
hrane, repodukcija, dok je najmlađi deo mozga (kora velikog mozga)
koncentrisana na komunikaciju sa spoljnom sredinom i odbranu teritorije. Samo
on može da vidi i čuje spoljni svet .Tako je suština u
primeni Nemačke Nove Medicine da se shvati biološki značaj konflikta i da
se shvati kakve posledice on može da izazove u trenutku kada ga organizam
registruje, kada nastoji da ga razreši i najzad kada preduzima mere da izvrši
reparaciju (izlečenje) oštećenog tkiva ili čitavog organa.
To je , po doktoru Hameru, jedan sasvim prirodan proces i samo priroda koja je organizam i stvorila može i da ga popravlja. Zato Nova Medicina nastoji da ga u tome podrži, a ne da se u taj proces upliće (kao što to čini alopatska) ubacivanjem medikamenta koji proces remete, izazivajući nove konflikte i nova oštećenja.
Hamer je još zaključio da svaki poremećaj zato ima dve faze u kojima se manifestuje (u skladu sa dvofaznim bioritmom): prva je konfliktana aktivna faza koju karakteriše emocionalni (energetski) stres, a manifestuje se hladnim ekstremitetima, nedostatkom apetita, nesanicom.
Pod uslovom da organizam reši ovaj konflikt, nastaje druga faza, a to je izlečenje. Ove dve faze se tako mogu razlikovati kao hladna i topla manifestacija u poremećenom radu organizma. Da se bolesti podele na “hladne” i “tople” znali su lekari još pre više stotina godina. Ova druga faza, “topla” faza predstvalja zapravo mnogo teži proces i manifestuje se zamorom, groznicom, temperaturom, upalama, infekcijama itd. Ali to je upravo proces izlečenja.
Dakle, povišena temperatura nije bolest već saveznik organizma u lečenju tj. reparaciji.
Izvor: https://word.office.live.com/wv/WordView.aspx?FBsrc=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2Fdownload%2Ffile_preview.php%3Fid%3D542001015839378%26time%3D1369157306%26metadata&access_token=1638434821%3AAVL10dnZXJQVcE7fz0ssMApQyxQGDPJXenut-9fyGu87xQ&title=GERMANSKA+NOVA+MEDICINA+-+SVE+IDE+IZ+GLAVE!+1+DEO.doc
