Foto: YouTube.com
Da bi se u potpunosti shvatile tajne informacije u Bibliji, važno je
shvatiti veličinu sistema podzemnih tunela i s njima povezanih
prostorija koji se nalaze
ispod površine platoa sa piramidama.
O onome što se događalo ispod peska pre nekoliko hiljada godina u
današnjim knjigama o istoriji nema podataka, a to potvrđuju i otkrića
do kojih se došlo tokom poslednjih osamdesetak godina.
Oaza Fajum, tek nekoliko kilometara van granica Memfisa, neobično je
zanimljivo mesto. U toj bujnoj, plodnoj dolini, faraoni, koji su sebe
nazivali ‘gospodarima kraljevskog lova’, hvatali su ribu i divljač.
Jezero Moeris nekad je graničila s Fajumski oazom, i na njegovim obalama
nalazio se slavni lavirint za kojeg je Herodot rekao da ga ‘beskrajno
zadivljuje’.
Lavirint je sadržavao 1.500 soba i jednaki broj podzemnih prostorija u
koje grčkom istoričaru nije bilo dopušteno da uđe. Prema sveštenicima
lavirinta ‘hodnici su bili zbunjujući i zamršeni’, kako bi bili sigurno
mesto za svitke koji su bili skriveni u podzemnim prostorijama.
Ogromni kompleks posebno se dojmio Herodota, i on je o toj građevini
pisao s divljenjem i poštovanjem: ‘Tamo sam video 12 pravilno
raspoređenih palata, međusobno povezanih prolazima, koje su imale
nekoliko terasa i bile poređane oko 12 sala. Teško je poverovati da su
delo ljudskih ruku.Zidovi su prekriveni reljefima, a svako je dvorište
sa velikim ukusom sagrađeno od belog mermera i okruženo kolonadom. Blizu
ugla gde završava lavirint nalazi se piramida, osamdeset metara visoka,
s ogromnim isklesanim likovima životinja i s podzemnim prolazom kojim
se u nju može ući. Iz vrlo pouzdanih izvora saznao sam da podzemne
prostorije i prolazi povezuju ovu piramidu s piramidama u Memfisu ‘.
Piramide u Memfisu bile su piramide u Gizi, jer je Giza izvorno bila zvana Memfis.
Mnogi drevni autori potvrdili su istinitost Herodotovog opisa
podzemnih prolaza koji povezuju piramide, i njihovi dokazi bacaju sumnju
na pouzdanost tradicionalno predstavljene egipatske istorije.
Crantor (300. pre naše ere) je tvrdio da su u Egiptu postojali
nekakvi podzemni kameni stubovi sa uklesanim podacima o praistoriji, i
oni su činili redove duž prolaza koji su povezivali piramide.
U svojoj poznatoj studiji o misterijima, posebno onima Egipćana,
Haldejaca i Asiraca, Iamblichus, sirijski predstavnik Alckandrijske
škole mističnih i filozofskih učenja, zabeležio je ove informacije o
prolazu do velike piramide koji vodi kroz telo Sfinge: ‘Tragove tog
ulaza, koji je danas zatrpan peskom i otpacima, još uvek se može
primetiti medu prednjim nogama klečećeg kolosa.
Nekad je bio zatvoren bronzanom kapijom čiju su tajnu bravu znali
koristiti samo Magi. Čuvalo ju je javno poštovanje, i neka vrsta verskog
straha održavala je njenu neoskvrnjenost bolje nego što bi to mogli
naoružani čuvari. U utrobi Sfinge izdubljene su galerije koje vode do
podzemnog dela Velike Piramide.
Te su galerije bile tako vešto isprepletene na svom putu do piramide
da se svako ko bi tim prolazom krenuo bez vodiča postepeno i neizbežno
vraćao na početnu tačku ‘.
U drevnim sumerskim cilindričnim otiscima zabeleženo je da je tajno
prebivalište Anunnakija bilo ‘jedno mesto pod zemljom … do kojeg se
dolazi kroz tunel, čiji je ulaz skriven peskom i onim što zovu Huvana
…njegovi zubi poput zmajskih zuba, njegovo lice je lice lava ‘.
Taj neobičan stari tekst, nažalost sačuvan u fragmentima, dodaje da
‘On (Huvana) nije u stanju da ide napred, niti može ići nazad’, ali oni
su mu se prišuljali s leđa, i put do ‘Annunakijevog tajnog
prebivališta’ više nije bio blokiran .
Sumerski zapis verovatno pruža opis Sfinge s lavljom glavom u Gizi, i
ako je to golemo stvorenje sagrađeno kako bi štitilo ili skrivalo
drevna stepeništa i prolaze koji vode do podzemnih nivoa pod njim i oko
njega, tad je njegova simbolika bila vrlo prikladna.
Lokalna arapska predanja tvrdila su da se ispod Sfinge nalaze tajne
odaje s blagom ili čarobnim predmetima. Ta su verovanja imala podršku u
zapisima rimskog istoričara Plinija iz prvog veka nove ere, koji je
pisao da je duboko pod Sfingom skriven ‘grob vladara zvanog Harmakhis u
kojem su golema blaga’.
Zanimljivo je da su samu Sfingu nekad zvali ‘Velika Sflnga Harmakhis koja čuva stražu od vremena Horusovih sledbenika’.
Rimski istoričar Ammianus Marcellinus iz četvrtog veka objavio je
dodatne informacije o postojanju podzemnih tunela koji su, kako se čini,
vodili do unutrašnjosti Velike piramide: ‘Natpisi za koje su drevni
tvrdili da su bili uklesani u zidove određenih podzemnih galerija i
prolaza bili su napravljeni duboko u tamnoj unutrašnjosti kako bi se
osiguralo da se drevna mudrost ne izgubi u potopu ‘.
Rukopis kojeg je sastavio arapski pisac Altelemsani čuva se u
Britanskom muzeju, i u njemu se spominje postojanje dugog, kvadratnog,
podzemnog prolaza između Velike piramide i reke Nil, s nekom ‘čudnom
stvari’ koja sprečava pristup Nilu.
Opisan je i sledeci dogadaj: ‘U danima Ahmeda Ben Toulouna, družina
je ušla u veliku piramidu kroz tunel i otkrila u jednoj prostranoj
prostoriji pehar od stakla neobične boje i teksture. Dok su napuštali
piramidu izgubili su jednog člana, i kad su se vratili da ga potraže, on
se pred njima pojavio go i smejući se rekao – ‘Ne sledite i ne tražite
me’ – a zatim je otrčao nazad u piramidu.
Njegovi drugovi primetili su da je bio začaran. Nakon što je čuo za
neobični događaj pod piramidom, Ahmed Ben Touloun izrazio je želju da
vidi stakleni pehar. Tokom ispitivanja, napunili su pehar vodom i
izvagali ga, zatim su ga ispraznili i ponovno izvagali.
Istoričar je zapisao da su ‘utvrdili da je jednake težine kad je
prazan i kad je pun vode’. Ako je hronika tačna, nedostatak razlike u
težini pruža posredni dokaz postojanja izvanredne nauke u Gizi.
Prema Masoudiu, mehaničke statue sa neverovatnim sposobnostima čuvale
su podzemne galerije ispod Velike piramide. Ovaj opis napisan pre
hiljadu godina podseća na kompjuterizovane robote kakvi se danas
prikazuju u naučno-fantastičnim filmovima.
Masoudi kaže da su automati bili programirani da budu netolerantni,
jer su uništili sve ‘osim onih koji su se svojim ponašanjem pokazali
dostojni propuštanja’. Masoudi je tvrdio da su ‘pisani izveštaji o
mudrosti i dostignućima u raznim umetnostima i naukama bili skriveni
duboko, kako bi bili sačuvani kao arhiv za dobrobit onih koji će ih
kasnije moći razumeti’.
To je fantastična informacija, jer je moguće da su od Masoudijevog
vremena naovamo ‘dostojne’ osobe videle misteriozne podzemne odaje.
Masoudi priznaje, ‘Video sam stvari koje čovek ne može opisati zbog
straha da ljudi ne posumnjaju u njegovu inteligenciju … pa ipak, ja sam
ih video’.
U istom je veku drugi pisac, Muterdi, zabeležio jedan bizarni
incident koji se dogodio u tesnom prolazu ispod Gize, gde je grupa ljudi
ostala užasnuta videvši kako su susednog člana njihove družine
zgnječila kamena vrata koja su, sama od sebe, iznenada izletela iz zida
prolaza i zatvorila hodnik pred njima.
Herodot je rekao da su mu egipatski sveštenici izrecitovali staru
predaju o tome kako su izvorni graditelji Memfisa ‘stvarali podzemne
odaje’. Zato najstariji zapisi spominju mogućnost postojanja neke vrste
prostranog sistema prostorija
ispod površine područja koje okružuje Sfingu i piramide.
Ti stari zapisi dobili su potvrdu kad je 1993. tokom seizmološkog
pregleda na nalazištu otkriveno postojanje velike šupIjine. To otkriće
je izneseno pred javnost u dokumentarnom filmu „The misteri of the
Sphink“ (Zagonetka Sfinge), prikazanom pred publikom od 30 miliona ljudi
na televizijskoj stanici NBC kasnije iste godine.
Postojanje prostorija ispod Sfinge dobro je poznata činjenica.
Egipatske vlasti potvrdile su da je 1994. došlo do još jednog otkrića;
to je iskopavanje bilo najavljeno novinskim člankom pod naslovom
‘Zagonetni tunel u Sfingi’: ‘Radnici koji su obnavljali trošnu Sfingu
otkrili su drevni prolaz koji vodi duboko u telo zagonetnog spomenika.
G. Zahi Havas, upravnik Spomenika Gize, rekao je nedvosmisleno da je
tunel vrlo star. Ipak, nameću se neka pitanja: ko je izradio prolaz?
Zašto? I gde on vodi …? G. Havas je rekao da nema nameru da ukloni
kamenje koje zatvara ulaz. Tajni tunel prodire u Sfingu sa severne
strane, otprilike na pola Puia izmedu Sfinginih ispruzenih kandži i
njenog repa ‘.
Popularno verovanje da je Sfinga pravi ulaz u veIikom piramidu s
iznenađujućom žilavošću održalo se do danas. To je verovanje bilo
potvrđeno i 100 godina starim mapama koje su izrađivali masonski i
Rozenkrojcerski Sveštenici, na kojima je Sfinga bila ornament što se
nalazio iznad dvorane koja je zrakastim podzemnim prolazima povezana sa
svim piramidama.
Ti su crteži napravljeni po informacijama koje je izvorno otkrio
osnivač društva Ružinog Krsta, Kristian Rosenkrojc, koji se, prema
verovanju, probio do ‘tajne odaje pod zemljom’ i tamo pronašao
biblioteku s knjigama punim tajnog znanja.
Skice su nastale na osnovu informacija koje su posedovali arhivari
škola misterija pre nego što je 1925. počelo raščišćavanje peska koje
je otkrilo skrivena vrata do davno zaboravljenih prijemnih dvorana,
malih hramova i drugih podzemnih prostorija.
Znanje škola misterija bilo je dopunjeno serijom izvanrednih otkrića
1935. koja su pružila dokaze za postojanje dodatnih prolaza i odaja
koje se prepliću ispod piramida. Mnoge stvari ukazuju na to da je
kompleks u Gizi sagrađen sa namerom da bude struktura koja će direktno
povezati Sfingu, Veliku piramidu i Hram Sunčevih ljudi, ispod i iznad
zemlje.
Odaje i prolazi koje su otkrili sofisticirani seizmografi i radar za
podzemna posmatranja (GPR) poslednjih nekoliko godina potvrdili su
tačnost planova. Egipat takođe uspešno koristi sofisticirane satelite za
otkrivanje arheoloških nalazišta
ispod površine tla u Gizi i na drugim mestima.
Početkom 1998. počela je upotreba novog sistema za otkrivanje, i
precizno je određena lokacija 27 još neistraženih nalazišta na pet
područja. Deset od tih nalazišta smešteno je na istočnoj obali Lukora, a
ostala su u Gizi, Abu Ravashu, Sakari i Dashuru.
Na slici područja Gize vidi se skoro neshvatljivi broj tunela i odaja
kojima je ispresecano celo područje, koji se međusobno ukrštaju i
prepliću tvoreći mrežu što se prostire celim platoom.
Projekl traženja i merenja iz svemira egiptolozima je omogućio da
utvrde lokaciju većih nalazišta, mesto gde se verovatno nalazi ulaz i
veličinu prostorija pre nego što se počne sa iskopavanjima.
Pažnja je posebno usmerena na tri tajne lokacije: jedno područje u
pustinji nekoliko stotina metara zapadno-jugozapadno od izvorne lokacije
Crne piramide, oko koje se gradi golemi sistem betonskih zidova visokih
sedam metara koji pokrivaju 8 kvadratnih kilometara; drevni putevi koji
su povezivali hram u Lukoru s Karnakom; i ‘Horusov Put’ preko severnog
Sinaja.
Među misticima ili pripadnicama škola egipatskih misterija, postojala
je predaja koja kaže da je Velika piramida velika po mnogo čemu. Uprkos
činjenici da se u nju nije ušlo do 820., tajne škole prehrišćanskog
Egipta insistirale su na tome da im je njena unutrašnjost dobro poznata.
Neprestano su tvrdile da ona nije grobnica ili grobna komora bilo
kakve vrste, osim što je imala jednu komoru za simboličku sahranu kao
deo rituala inicijacije. Prema mističkim predajama, u unutrašnjost se
ulazi postepeno i u etapama kroz podzemne prolaze.
Navodno su se na kraju svake faze napredovanja nalazile različite
odaje, a najvišu i konačnu fazu inicijacije predstavljalo je ono što se
danas zove Kraljeva odaja. Malo po malo, predaje škola misterija bile su
potvrđivane arheološkim otkrićima, jer je 1935. utvrđeno da je
postojala podzemna veza izmedu Sfinge i Velike piramide, i da je tunel
povezivao Sfingu s drevnim hramom smeštenim južno od nje – kojeg danas
zovu Hram Sfinge. Kad se obimni jedanaestogodišnji projekat
raščišćavanja peska i morskih školjki što ga je preduzeo Emile Baraize
približio svršetku 1935. godine, počele su da kruže neobične priče o
otkrićima do kojih se došlo tokom projekta.
Tema jednog magazinskog članka što ga je napisao i 1935. objavio
Hamilton M. Vright bilo je izuzetno otkriće pod peskom Gize čije
postojanje se danas osporava. Članak je bio propraćen izvornim
fotografijama dobijenim od dr. Selima Hassana, vođe naučnog
istraživačkog tima sa Univerziteta u Kairu koji je došao do tog
otkrića.
U članku je pisalo: ‘Otkrili smo podzemni prolaz koji su drevni
Egipćani koristili pre 5.000 godina. On prolazi ispod nasipa koji se
proteže između druge piramide i Sfinge. Njime je moguće proći ispod
nasipa od Keopsove do Kefrenove piramide. U torn smo podzemnom prolazu
otkrili i očistili seriju vertikalnih otvora koji vode u dubinu više od
40 metara, s prostranim dvoranama i bočnim komorama ‘.
Otprilike u isto vreme, međunarodni mediji objavili su dodatne
detalje o otkriću. Podzemni kompleks izvorno je izgrađen između Velike
piramide i Hrama sunčevih ljudi, jer je Kefrenova piramida bila kasnija i
samo površinska građevina.
Podzemni prolaz i njegove prostorije iskopani su u kompaktnoj, živoj
steni – što je zaista izvanredan poduhvat, uzme li se u obzir da je
napravljen pre nekoliko hiljada godina. Ovo nije kraj priče o podzemnim
odajama u Gizi, jer su medijski izveštaji opisivali iskopavanje
podzemnih prolaza izmedu Hrama Sunčevih ljudi na platou i Hrama Sfinge u
dolini.
Taj je prolaz bio otkriven par godina pre objavljivanja ranije pomenutog članka.
Otkrića su navela dr. Selima Hassana i ostale da poveruju i javno
kažu da, dok je vreme izgradnje Sfinge uvek predstavljalo zagonetku,
moguće je da je ona bila deo većeg arhitektonskog plana koji je bio
namerno usklađen i proveden zajedno sa izgradnjom Velike piramide.
Arheolozi su u to vreme došli do još jednog velikog otkrića.
Otprilike na pola puta izmedu Sfinge i Kefrenove piramide otkrivena su
četiri ogromna vertikalna otvora, širine tri puta tri metra svaki, koji
vode ravno prema dole kroz kompaktni krečnjak.
Na masonskim i rozenkrojcerskim mapama zovu se ‘Campbellova
grobnica’, i taj ‘kompleks otvora’ – kaže dr. Selim Hassan – ‘završava
prostranom sobom, u središtu koje se nalazi još jedan otvor koji se
spušta do velike dvorane na čijim se stranama nalazi 7 odaja ‘. Neke od
tih odaja sadržavale su goleme, zapečaćene sarkofage od bazalta i
granita, visoke šest metara.
Istraživanje je išlo dalje i otkrilo se da u jednoj od sedam soba
postoji i treći vertikalni otvor, koji se spusta duboko do tri odaje na
puno nižem nivou. U vreme njenog otkrića bila je poplavljena vodom,
koja je delimično prekrivala jedan beli sarkofag.
Ta odaja nazvana je ‘Ozirisova grobnica’, i na lažnom televizijskom
dokumentarcu u martu 1999. prikazano je kako je ‘otvorena po prvi put’.
Kad je istraživao ovo područje 1935., dr. Selim Hassan je rekao: ‘Nadamo
se da ćemo otkriti važne spomenike nakon što ispumpa ovu vodu’.
Ukupna dubina ove serije otvora veća je od 40 metara, ili više od
125 stopa … Za vreme čišćenja južnog dela podzemnog prolaza, otkrivena
je izvanredno lepa glava statue, koja je vrlo izražajna u svim detaljima
lica.
Prema nekoliko različitih novinskih članaka iz tog vremena, slatua je
bila izuzetno lepo izrađena bista kraljice Nefertiti, opisivana kao
‘predivan primer onog retkog tipa umetnosti inauguriranog za vreme
vladavine Amenhotepa’. Nepoznat je gde se danas nalazi ta statua.
U izveštaju su takođe bile opisane druge odaje i sobe ispod peska,
sve međusobno povezane tajnim i ukrašenim prolazima. Dr. Selim Hassan
otkrio je da ne samo da tamo postoje spoljne i unutrašnje prostorije,
već su takođe pronašli sobu koju su nazvali ‘žrtvena kapela’, koja je
bila usečena u veliki kameni breg između Campbellove grobnice i Velike
piramide.
U središtu kapele nalaze tri ukrašena uspravna stuba koja međusobno
stvaraju trougao. Ti stubovi su vrlo važan detalj u ovoj studiji jer se
njihovo postojanje spominje u Bibliji. Može se zaključiti da je Ezra,
inicirani pisac Tore (oko 397. pre naše ere), znao raspored podzemnih
prolaza i odaja u Gizi pre nego što je napisao Toru.
Taj podzemni nacrt verovatno je bio izvor trouglastog rasporeda oko
centralnog oltara u Masonskim ložama. U delu Vijetnamski spomenici,
Josephus je u prvom veku napisao da je Enoh koji se spominje u Starom
zavetu sagradio podzemni hram koji se sastoji od devet odaja.
U dubokom skloništu unutar jedne odaje sa tri uspravna stuba,
postavio je trouglastu zlatnu ploču na kojoj je pisalo savršeno ime
Božanstva. Opis Henokovih odaja bio je sličan opisu žtrtvene kapele pod
peskom istočno od Velike piramide.
Jedno predvorje vrlo nalik grobnoj komori, all ‘nesumnjivo prostorija
koja je služila za inicijaciju i primanje’, pronađena je nešto dalje na
platou bliže Velikoj piramidi i na gomjem kraju nagnutog prolaza,
usečena duboko u stenu na severozapadnoj strani žrtvene odaje (između
žrtvene odaje i Velike piramide).
U središtu komore nalazi se četiri metra dug sarkofag od belog
krečnjaka iz Turaha i zbirka lepih alabastrenih posuda. Zidovi su
prelepo ukrašeni prizorima, natpisima i amblemima sa mnoštvom lotosovih
cvetova. Opisi alabastrenih činija i amblema sa lotosovim cvetovima
zapanjujuće podsećaju na ono što je sir Villiam Petrie 1904. otkrio u
hramu-radionici na vrhu brda Sinaja / Horeba.
Otkriveno je još podzemnih prostorija, odaja, hramova i hodnika, od
kojih su neki imali uspravne potpomo stubove kružnog preseka, a drugi
prefinjene reljefe s likovima boginja odevenih u prelepu odeću.
Izveštaj dr. Selima Hassana opisivao je druge veličanstveno izvajane
figure.
Snimljene su fotografije, i jedan autor i istraživač koji ih je
video, rozenkrojcere H. Spencer Levis, zabeležio je da je bio duboko
zadivljen tim slikama. Nije poznato gde se danas nalaze ti retki
primerci umetnosti i relikata, ali postoje glasine da su ih privatni
kolekcionari prokrijumčarili van Egipta.
Navedeni detalji samo su deo onoga što se može pročitati u opširnom
izveštaju dr. Selima Hassana kojeg je 1944. objavio Government Press iz
Kaira pod naslovom Iskapanja u Gizi (10 svesaka). Ipak, to je tek delić
cele istine o onome što se nalazi ispod piramida.
U poslednjim godinama raščišćavanja peska radnici su došli do
najneverojatnijeg otkrića koje je zapanjilo svet i privuklo pažnju
medija iz celoga sveta. Arheolozi na čelu istrazivanja bili su
‘zbunjeni’ onim što su iskopali, i izjavili su da je to najlepše uređeni
grad koji su ikada videli.
Pun je hramova, seljačkih kuća pastelnih boja, radionica, staja i
drugih građevina, uključujući i palatu. Opremljen je podzemnim
hidrauličnim vodovodnim sistemom, i imao je savršen sistem za
odvodnjavanje, kao i druge udobnosti modernog grada. Intrigantno pitanje
koje proizilazi iz ovog otkrića glasi: gde je taj grad danas?
Njegova tajna lokacija nedavno je otkrivena grupi odabranih ljudi,
kojima je data dozvola za istraživanje i snimanje grada. On se nalazi u
ogromnom prirodnom sistemu pećina pod platoom Gize koji se proteže
prema istoku ispod Kaira. Njegov glavni ulaz je u unutrašnjost Sfinge,
sa stepenicama uklesanim u kamenje koje se spuštaju do pećine ispod
korita Nila.
Ekspedicija je sa sobom ponela generatore i gumene čamce na
naduvavanje, i otputovala niz podzemnu reku koja vodi do jezera širokog
jedan kilometar. Na obalama jezera smestio se grad, a trajno osvetljenje
pružaju mu velike kristalne kugle ugrađene u zidove i svod pećine.
Drugi ulaz u grad otkriven je na kraju stuba koje vode do tri koptske
crkve u starom Kairu (Vavilonu). Kako se može zaključiti iz priča
Jashera i Enoha, ljudi ‘koji žive u Zemlji’, iznesenih u Knjizi
Postanka, moguće je da je izvorno ime grada bilo Gigal.
Ekspedicija je obavila snimanja i napravljen je dokumentarni film
nazvan Odaje u dubinama (Chambers of the Deep), koji je nakon toga
prikazan privatnoj publici. Početni je plan bio da se film prikaže pred
širom javnosti, ali se zbog nekog razloga od toga odustalo.
Iz grada je donesen sferični kristalni predmet veličine loptice za
bejzbol sa velikim brojem izbrušenih ploha, i njegova mistična priroda
demonstrirana je na nedavnoj konferenciji u Australiji. Duboko unutar
ovog čvrstog predmeta nalaze se razni hijeroglifi koji se polako okreću
poput stranica knjige na mentalni zahtev osobe koja drži taj predmet.
Taj zadivljujući objekat otkriva nepoznatu vrstu tehnologije, i nedavno je poslat na analizu NASA-i u SAD.
U istorijskim dokumentima zabeleženo je da je tokom KSKS veka kod
Gize i na brdu Sinaj došlo do neverovatnih otkrića o kojima se danas ne
govori, a u Egiptu postoje brojne glasine o otkriću jos jednog
podzemnog grada u krugu od 45 kilometara od Velike piramide. 1964. je na
području stare turske kraljevine Kapadokije otkriveno više od 30
ogromnih podzemnih gradova na više nivoa.
Samo u jednom gradu nalaze se goleme pećinee, sobe i hodnici, koji
su, prema procenama arheologa, bili boravište za više od 2.000
domaćinstava, i koji su pružali uslove za život između 8.000 i 10.000
ljudi. Samo njihovo postojanje predstavlja dokaz da
ispod površine Zemlje mnogi takvi podzemni svetovi čekaju da budu otkriveni.
Iskopavanja kod Gize otkrila su podzemne prolaze, hramove, sarkofage i
jedan podzemni grad koji je s njima povezan, i otkriće da podzemni
prolazi povezuju Sfingu s piramidama predstavlja još jedan korak prema
dokazivanju da je celi kompleks bio pažljivo i detaljno osmišljen.
SLUŽBENA PORICANJA
Zahvaljujući iskopavanjima dr. Selima Hassana i modemom tehnikama
pretraživanja iz svemira, tekstovi i predaje drevnih škola egipatskih
misterija koje tvrde da čuvaju tajna znanja o platou Gize postali su
vrlo prihvatljivi. Ipak, jedan od najzagonetnijih aspekata otkrića
podzemnih objekata kod Gize je to što Egipatske vlasti i akademske
institucije neprekidno poriču njihovo postojanje.
Njihova opovrgavanja su tako uporna da je javnost počela sumnjati u
tvrdnje škola misterija i verovati da se radi o mistifikacijama čiji je
cilj da privuče posetioce u Egipat.
Tipičan primer stava akademske zajednice je saopštenje za javnost
Harvardskog univerziteta iz 1972: ‘Niko ne bi trebao obratiti imalo
pažnje na besmislene tvrdnje u vezi sa unutrašnjosti Velike piramide ili
navodnim prolazima i neotkopane hodnicima i dvoranama pod peskom u
okolini piramida što se mogu čuti od onih koji su navodno povezani sa
takozvanim tajnim kultovima i misterijski zajednicama Egipta i Orijenta.
Te stvari postoje samo u umovima onih koji nastoje da privuku
tragaoce za misterijima, i što mi više poričemo postojanje tih stvari,
to se javnost više navodi da poveruje kako namerno pokušavamo sakriti
ono što predstavlja jednu od velikih tajni Egipta.
Za nas će biti bolje da jednostavno ignorišemo sve te tvrdnje,
umesto da ih opovrgava. Sva naša iskovanja na području piramida nisu
uspela da otkrije bilo kakve podzemne prolaze ili dvorane, hramove,
pećine, ili bilo šta takve vrste, osim jednog hrama povezanog sa
Sfingom ‘.
Akadamske zajednica smatrala je da je ovo prikladna izjava o ovoj
temi, ali prethodnih godina davane su zvanične izjave u kojima se
tvrdilo da ne postoji nikakav hram koji je povezan sa Sfingom.
Tvrdnja da je svaki centimetar površine oko Sfinge i piramida bio
ispitan temeljno iu dubinu bila je opovrgnuta kadje u pesku otkriven
hram povezan sa Sfingom, koji je kasnije i otvoren za javnost. Čini se
da u vezi s pitanjima koja su van službene politike postoji skrivena
cenzura čiji je cilj zaštititi istočne i zapadne religije.
VEČNO GORUĆE SVETILJKE
Uprkos neverovatnim otkrićima, očigledna je činjenica da je rana
istorija Egipta i dalje velikim delom neistražena, i stoga predstavlja
nepoznat teren. Zbog toga nije moguće sa sigurnošću reci na koji su
način kilometri podzemnih prolaza i odaja ispod platoa Gize bili
osvetljeni, ali jedno je sigurno: osim ako drevni Egipćani nisu bili u
stanju videti u mraku, golema podzemna područja morala su nekako biti
osvetljena.
Isto pitanje vredi i za unutrašnjost Velike piramide, a egiptolozi su
se složili da se baklje nisu koristile, jer plafoni nisu bili začađeni
čađom od dima.
Iz onoga što je trenutno poznato o podzemnim prolazima ispod platoa
sa piramidama, moguće je utvrditi da postoji barem 4.8 kilometara
prolaza 10 do 12 spratova ispod nivoa tla. Zanimljivo je da se iu Knjizi
mrtvih iu Tekstovima piramida spominju ‘Svetlotvorci’, a taj se
izvanredan opis mogao odnositi na grupu ljudi odgovorne za osvetljavanje
podzemnih područja njihovih kompleksa.
Iamblichus je prepisao fascinantan izveštaj koji je bio pronađen na
vrlo starom egipatskom papirusu čuvanom u jednoj džamiji u Kairu. Radi
se o delu priče nepoznatog autora iz 100. godine pre naše ere, o grupi
ljudi koji su uspeli ući u podzemne prolaze oko Gize s namerom da ih
istraže.
Evo kako su opisali svoje iskustvo: ‘Došli smo do tri odaje. Kad smo
ušli, automatski se osvetlila svetlošću iz cevi duge poput ljudskog
dlana, oko 15:24 cm, i uske, koja je uspravno stajala u jednom uglu. Kad
smo se približili cevi, zasjala je jače … robovi su se uplašili i
pobegli nazad putem kojim smo došli! Kad sam je dodirnuo, ugasila se.
Pokušali smo sve kako bismo naterali cev da se ponovo upali, ali više
nije stvarala svetlost. U nekim su odajama svetleće cevi radile, a u
drugima nisu. Razbili smo jednu cev, i iz nje su iscurile kuglice
srebrne tečnosti koje su se brzo kretale po podu, sve dok nisu nestale u
pukotinama izmedu ploča.
Kako je vreme prolazilo, svetleće cevi su postepeno prestajale
raditi i sveštenici su ih vadili i spremali u podzemno skrovište koje su
posebno za tu svrhu izradili severoistočno od platoa. Oni su verovali
da je svetleće cevi stvorio njihov obožavani Imotep, koji će se jednog
dana vratiti i popraviti ih ‘.
Rani Egipćani su u grobove svojih umrlih često stavljali upaljene
svetiljke kao žrtvu svojim bogovima ili da bi preminuli mogao pronaći
put na ‘drugu stranu’. U grobovima u blizini Memfisa (i u bramanskim
hramovima u Indiji), pronađena su svetla koja su Radiio u zapečaćenim
odajama i posudama, ali bi se zbog naglog izlaganja vazduhu ugasili ili
bi njihovo gorivo isparilo.
Kasnije su Grci i Rimljani prihvatili taj običaj, i tradicija je
poslala široko prihvaćena – s mrtvima su se sahranjivale ne samo
upaljene svetiljke, nego i minijaturne reprodukcije pravljene od pečene
gline. Neke svetiljke su zbog zašla stavljane u okrugle posude, i
zabeleženi su slučajevi da je u njima pronadeno izvomo ulje koje je
ostalo savršeno očuvano nakon više od 2.000 godina.
Postoji mnoštvo dokaza koji potiču od očevidaca da su svetiljke
gorele kad su gr-bovi bili zatvarani, a kasniji su posmatrači tvrdili da
su i dalje gorele kad su grobnice bile otvarane stotinama godina
kasnije.
Mogućnost pripremanja goriva koje se može obnoviti jednakom brzinom
kojom se troši bila je uzrok brojnih polemika među srednjevekovnim
autorima, i postoje brojni dokumenti u kojima su iznosili svoje
argumente.
Nakon pažljivog razmatranja dostupnih dokaza, čini se potpuno
mogućim da su drevni egipatski sveštenici-hemičari izrađivali svetiljke
koje su mogle goreti ako ne beskonačno, onda barem tokom vrlo dugog
vremena.
Brojni autoritcti pisali su o večno gorućim svetiljkama, i V. Vinn
Vestcott procenjuje da je broj pisaca koji su poklonili pažnju ovoj temi
veći od 150, a HP Blavatska procenjuje da ih ima 173. Dok se zaključci
do kojih su došli razni autori prilično razlikuju, većina ih je
priznala postojanje ovog fenomena.
Samo je mali broj njih tvrdio da bi svetiljke nastavile goreti večno,
ali mnogi su bili spremni priznati da bi mogle goreti vekovima bez
dopunjavanja goriva. Prevladavalo je mišljenje da su fitilji tih večnih
lampi bili napravljeni od usukanog ili ispletenog azbesta, kojeg su rani
alhemičari zvali ‘Salamander vuna’.
Čini se da je gorivo bilo je jedan od rezultata alhemijskih
istraživanja, i moguće je da se proizvodilo u hramu na brdu Sinaj.
Sačuvano je nekoliko formula za pravljenje goriva za svetiljke, iu
dubokoumnom delu HP Blavatske autorka je navela dve složene formule
prethodnih autora za gorivo koje ‘kad se pripravi i upali, goreće
večnim plamenom, i tu svetiljku možete staviti na koje god mesto
želite’.
Neki veruju da su legendami večne svetiljke iz hramova vešto
napravljeni mehanički trikovi, i ponuđena su neka prilično zabavna
objašnjenja. U Egiptu postoje obilne podzemne naslage asfalta i nafte, i
neki su autori tvrdili da su sveštenici kroz skrivenu cev sproveli
azbestni fitilj do nalazišta nafte, a njega su pak spojili sa jednom ili
više svetiljki.
Drugi su smatrali da je verovanje da su svetiljke u grobnicama gorele
večno bilo posledica činjenice da su u nekim slučajevima pare nalik
dimu nadirale iz netom otvorenih grobnica. Družine koje su kasnije
ulazile i pronalazile svetiljke razbacane po podu pretpostavljale su da
su one bile izvor tih para.
Postojale su neke dokazima dobro potkriepljene priče o otkrivanju
večno gorućih svetiljki ne samo u Egiptu, nego i u drugim delovima
sveta. De Montfaucon de Villars dao je ovaj fascinantan opis otvaranja
grobnice rozenkrojcera- Kristiana Rosenkreuz.
Kad su braća ušla u grobnicu njihovog slavnog osnivača 120 godina
nakon njegove smrti, otkrila su večnu svetiljku koja je blistavo
svetlila obešena o plafon. ‘Tamo se nalazio kip u oklopu koji je uništio
izvor svetla kad je odaja otvorena.’ Ovo je neobično nalik izveštaju
arapskog istoričara koji je tvrdio da su automati čuvali galerije ispod
Velike piramide.
U jednom izveštaju iz KSVII veka spominje se još jedna priča o
robotu. U centralnoj Engleskoj pronađena je neobična grobnica u kojoj se
nalazio automat koji se pokretao kad bi uljez stao na određene kamenove
na podu grobnice. U to je vreme polemika oko rozenkrojeera bila na svom
vrhuncu, pa je zaključeno da je grobnica pripadala rozenkrojeerskom
posvećeniku.
Jedan seljak otkrio je grobnicu, ušao u nju, i otkrio da je
unutrašnjost blistavo osvetljena svetiljkom koja je visila sa plafona.
Kad je prišao svetiljci, pod njegovom težinom ulegnulo se kamenje na
podu i, iznenada, sedeća figura u teškom oklopu počela se kretati.
Mehanički je ustala na noge i udarila po svetiljci gvozdenom palicom,
razbivši je i time delotvomo sprečivši otkrivanje tajne supstancije
koja je održavala
plamen.Nije poznato koliko dugo je svetiljka gorela, ali u izveštaju se tvrdi da se radilo o priličnom broju godina.
Sve u svemu, pustinja i piramide još uvek čuvaju tajnu za obične smrtnike.
Tekst je preuzet